O riječima i besmislenosti
SAMIT
(iliti kolo kolo naokolo)
A mi
gledamo
dvojica Japanaca
trojica Amerikanaca
malo nešto Engleza
Francuza
samo jedan Rus
i još po neko
obavezan naklon
čvrst protokol
osmjesi
e to je priča
(teatralno)
krajnje ozbiljni
razgovori smorni
dugi mučni
beskonačno beskonačni
jedan drugom
bezodgovorne odgovore
preozbiljno bacaju
A ša oni hoće?
Kako to zamišljaju?
Da pomognemo?
Da odmognemo?
Sa kim bi oni to?
Za koje pare?
I vjećaju
pa se presele
u neke druge odaje
pa nastave
A mi
kolo igramo
baš kako treba
kako znamo
malo užičko
pa moravac
kapu nakrivimo
bogoradimo
kako to samo mi znamo
pa pljunemo i zapjevamo
za pojas zađenemo
na ledini
trava ni blizu engleska
od mrke zemljice
do Kumove Slamice
ona naša
od korova
drača i rana
Biljana Gajić
BESMISLENOST
/Isprovocirana pjesma/
I bi sukob dva svijeta
zagrmi planeta
nevidljiv rat dva koncepta
ironija s' humorom
naspram humora s' ironijom
čak i bez ozbiljnog povoda
K'o jing i jang ta dva koncepta
reže grebu udarce da zadaju
pokušavaju eskiviraju
sve u rukavicama, sa manirima
konopci jedva izdržavaju
Sve to: Rašta?
Rad ništa!
Ne znaju hudi da su samo
u prolazu na različitim kolosjecima
jedan drugog hrane pridržavaju
jedan bez drugog i ne postoje
Da li će se ikada
suštinama svojim makar dotaći
vjerovatno neće ili možda hoće
ko zna, bespredmetno, nevažno
jedna od sukobljenih strana odlazi s bojišta
dok se druga smiulji
počinje nezadrživo da se cereka
A sve nizašta
Biljana Gajić
РИЈЕЧИ
(Једна која није љубавна)
Данас у центру
код "Паласа"
нечија рука на рамену
„Може ли кафа?“
oбрадована,
а дивна ли, дубока гласа
„Са пријатељем, вазда!“
двије домаће, црне са шећера мало
и крену прича ...
k'о занесена,
причалица та, сада ућутана
слуша како јој прича о својим
ситним, свакодневним проблемима
дотаче се и економске кризе
кошарке, фудбала
неких познатих
драгих им тема
књиге актуелне ових дана...
Али све је то небитно
ријечи теку
реченице клизе
„Боже, па овај човјек
чак ни туђице
не употребљава“
aпострофа нигдје
ријечи око ње лете
звоне
к'о ехо око горских кристала
а дикција....
mmmm љепота
не би се постидио
ни наспрам крунисаних глава...
к'о Његошева свака
без и једне од „фенси“
а углавном глупих
и непотребних
одавно излизаних фраза...
Да живот од тог јој зависи
сјетила се не би
о чему јој све прича
само ријечи, ријечи...
савршеног ритма
котрљајућег склада
На памет јој паде
оно што сваког боговетног дана
слуша са разноразних
телевизија
радио станица
Tамо нека, млада,
веома згодна,
у фирмираној одори
добро нашминкана,
новинарка каже:
„Народу треба бела хљеба...“
и наставља самоувјерено,
а крајње неписмено...
А она друга, са неке приватне
популарне телевизије
новинарски „бард“ од реномеа
Вука на ноге диже из гроба,
а учити итекако, имала је од кога
„Врло много
Хмммм, о'кеј, јесте да...“
и тако у недоглед
реченица с брда, с дола
без смисла
без краја
без конца
а свака и без логике
и врло мало граматике...
Масакр матерњег...
Упитају ли се
некада неким
углом свијести
да ли ће једном
поред Бога
Андрића, Шантића, Дучића
или Змаја срести...
Поштеди ме, молим вас,
тог неопјеваног ругла!
дајте само да
слушам и уживм
у љепоти монолога
овог језичког мага и сладокусца...
Биљана Гајић