PJEVANJA LJETA 2015.
BOJOM MORA PRED OLUJU OČI OBOJENE
sve što znala nisam
niti se usudila znati
spakovah i ponesoh
okovana samoćom
u svijetu plastičnih tuga
obezvrjeđenih suza
i nadrealno stvarnih očaja
poželjeh da dodirnem boju neba
prije nego krenem
zaronih i u dubinu preduboku
tražeći parče jave
u kojoj bih mogla i znala učiniti
nebo da postane stvarno
sasvim jasno
sretno
i tačku koja snove lomi
mogućim čineći ih
našla bih sasvim izvjesno
putovah tako
bez vjere da ću stići
tamo gdje samo jedan iskidan san
tišinom čuva mir
i skupo platiću samo nagovještaj
da moguće je pronaći
i imenom pravim nazvati
na dlanu pruženo mi zrno
pred kojim svi lični demoni vrisnu od nemoći
nenadano pred oči boje mora pred oluju
zastadoh
i sve što bi bez odgovora
oblik jasan poprimi
posta opipljivo lako
gorkoslatko
nemirima zauzdano
neobuzdano
slasno
strasno
jer samo te
bojom mora pred oluju oči obojene
skriveno da osvijetle znaju ...
Biljana Gajić
26.januar 2015.
zemlja je ovo bez petra pana
razmišljam o zemlji
u kojoj petar pan
nije persona non grata
život bih ovaj jedan da dam
da je napravim
makar i od blata
Biljana Gajić
27. januar 2015.
tako slaba
u zadnje vrijeme
slabosti se učim
i uživam
neopisivo
jer
nekad davno
snazi se izvještih olako
slobodu u čelo poljubih
dozvolih
na mene mačeve da potegnu
a sebi da preživim
pa silno da uzvratim
padnem
ustanem
pa nastavim
bijesu da me obgrli
neki put i da oprostim
svjetlu i tami da se sukobe
tugama da me potope
dlanovima da uzmu il' daju
pa da ogrube
vjetrovima da me orobe
ledom okuju
pa otope
pa negdje raju blizu uzdignu
ali i da me sunovrate
međ' šaš i lokvanje
nenađeno da naslutim
steknem pa izgubim
kajanje u nekajanje da premetnem
odgovore da nađem
sada uživam slaba
samo da ljubim učim se
ljubim
ljubim
i tako slaba
nepostiđena priznajem
i vičem
vičem
vičem
konačno sam živa
Biljana Gajić
27. januar 2015.
drugo lice misli
surova misao kad osvijetli
obavezno ukaže put u harmoniju
i beznadežno neizbježnu nježnost
il' u bezizlaz i sivilo
u oku posmatrača
i odgovori su
i izbori
Biljana Gajić
27. januar 2015.
čuda i ja
uvijek kad se umorim
pomislim da posustajem
u borbi protiv vremena
u kome čuda gube snagu
neko lice groteskno
niodkud pojavi se
zasmije me
umornu mi misao
u galop natjera
na ples me zazove
korake čilim učini
pa pred nanovo nasmijanim
licem svih čuda
zaplešem ponovo
ko da plesala nikad nisam
a čuda sva vrište
pleši
pleši
pleši
plešući snagu nam vrati
i plešem tako
pred čudima
za čuda
vraćam im snagu
i čine ponovo
to što im je usud i sudbina
straše lica iskrivljena
pod teretom ličnog mraka
ps.
licima tim grotesknim hvala
ponovo plešem
a čuda svom snagom
u ritmu mog plesa
ponovo se čude
sitnobezvrjednom čudu mraka ...
Biljana Gajić
30.januar 2015.
za ljeto mijenjam tuge pardon tuge za ljeto
svoje tuge ljubomorno čuvamo
gordi njihova lica u cijelosti
nikada i nikom ne pokazujemo
ne damo da ih stišavaju i gase
vjerujući da sretni smo samo u patnji
u svojoj suludosti
da tako prizivamo sreću
i spremni smo da ubijemo
ako se iko usudi da ustvrdi
sreća da postoji i izvan tuge
ako je to i laž
ako sreća nije bestužna
pristajem na prevaru
dolazi ljeto
polako al' neizbježno
prtljag će mi biti lakši za sve patnje
kunem se
vas ću možda i prevariti
ali sebe neću
idem ljetu ...
i kunem se
naslov ću promjeniti
gore stajaće
žudnja za ljetom bestužnim
Biljana Gajić
30. januar 2015.
priča sa tržnice
juče na sirotinjskoj tržnici
u predgađu koje odavno ne postoji
osim kao podsjetnik
na vremena gladi
koja bezuspješno poričemo
kupila sam u bescijenje
nekoliko riječi
obojenih bojama dolazećeg ljeta
jutros oteh desetak krasnih slogova
polju makova u zametku
u staroj kinoteci
kradem slova i crno bijelim filmovima
i parovima koji se ljube
sakriveni mirisom briljantina
sakupljam te dragocijenosti
za pjesmu nenapisanu
onu savršenu
onu koja me negdje čeka
lijepo ti kažem
promjeni me
molim te prstima od tinte
i dlanovima od rumenila makova
ne daj mi da pišem o mačevima
o tim nesvršenim ratovima
obezoružaj mene ratnicu
učini me mekom
zaboravi na patetične manire
ne donosi mi ruže
skrivene u rukavu
/otrcano
poznato/
starom verglašu daj
tek neku paru
za stare refrene
ne pitaj
rukama prepoznaj
potrebnu mi misao
prisloni mi lijevu na potiljak
desnu oko pasa
dovoljno je
da ispišem savršenstvo
Biljana Gajić
16. februar 2015.
malo o dodirima
neizbježni snovi
i pitanje
želiš li rumeno
ono koje sam skoro zaboravila
ono koje nemirne snove
drži budnima
uspavljuje dan
a ti želiš sad i odmah
neznana mi sanjanja
proživljena između dva povratka
na rubu usne čuvam
neke rijetko korištene riječi
pred vjetrovima koji me vole
i čudno duvaju
svako moje crnilo
crni drugačije
davno sam pričala
o bespotrebnosti i kažiprstu koji je otire
o koži koja živi svoj život
o mojoj poeziji koja poprima
upotrebnu vrijednost
kada si dovoljno blizu da cuješ šapate
sačekujem te
iz tvojih lutanja neuplašena
mraz dodira
dodir vatre
grlimo se pogledima
zagrljajima koji crtaju vječnost
Biljana Gajić
17.februar 2015
progresija
sebi se smijem
a onda i vama
i svojim glupostima
i svim putevima
koji ne vode maštanjima
stanem pa se zacenem
samoosvojenim pravom
samouveseljavam se
pred tim suđenjima
(bez prava na advokata)
pred ogradama
torovima
sudije skidajte toge
i smiješne perike
traže se nova alisa
pepeljuga i nekoliko patuljaka
misao bez okova
i nebo granica
pa još malo drskog beskraja
i koji korak iza
Biljana Gajić
17.februar 2015.
pred zoru
ne dirajte mi
paucinu budenja
dok sam izgubljena
tamo negdje daleko
ne pitaj te me
ni gdje sam,
ni s kim sam
dok klizim
šinama nedogleda
pravim savršen salto mortale
vještinom vrhunskog kaskadera
izmještenom sviješcu
komadam raskomadano
tražeći kap svjetla
izmedu
orhideje i nevena
biram neven
a i šta bih drugo
Biljana Gajić
17. februar 2015.
sjećanja uslovljena čekanjem
bilo je to onog dana kada si me učio
kako dlanove suncem da obojim
kada sam ti pokazala
kako jagodice bezbolno zaroniti u crnilo
o vjerolomnosti nismo govorili
bitange su odavno prokazane
grijeh je postao deklarativna odrednica
i uporište koje čuva sve odgovore
preživjeli smo dušo
vremena velikih nadanja neokrznuti
mali padovi su utočište nađoše u anegdotama
a veliki u tragikomedijama
smijali smo se
po nekad čak i veselo
govorio si kako je moguće
popraviti svako osrednje poslijepodne
govorila sam kako nas svakodnevica ne dotiče
da rok e’ rol nije mrtav
da ne vjerujem političarima
u loše krojenim odijelima
ni novinarima sa dobrim kravatama
govorio si kako zore rumene
samo nad sjevernim morima
kako je bljesnuo osmjeh marije fjodorovne
u momentu kada joj je
aleksandar poklonio prvo faberžeovo jaje
spominjao si tajne
kako si usmljen prije i poslije mene
mnogo toga smo govorili tog dana
u kome sam se sjetila nje
otužne žene u prozoru
mogla se zvati ana
marija
mogla je biti kristina
odavno se ne sjećam njenog imena
jer pamtim je samo kao tugu u prozoru
u svako doba dana
u svim godišnjim dobima
sjedila je tamo iza poluspuštenih krem zavjesa
u nekom samo svom vremenu
bez glasa
bez pokreta
pospanog osmjeha
skamenjena
a to njeno vrijeme proticalo je sporije
od vremena gonjenog
i ubrzavanog kvarcnim titrajima
curilo je sve sporije
jer ona je znala tajnu ....
tajnu pogleda
čudno je to ljeto bilo
vlažne vreline su najavljivale velike snjegove
bakalin petar te godine oženio je kćer jedinicu
pirovalo se sedam dana
profesor janković je na kafanski sto spustio glavu
da je više ne bi podigao
bilo je to one godine kada su
posljednji put sa pjesmom ispraćali vojnike
kada su ptice
još s ranog proljeća zlosutno zaćutale
najavljujući velika zla
bilo je to one godine koju je
samo ona skamenjena učinila neobičnom
sjedeći tako uokvirena prozorom
tako nedodiriva palanačkim zavodnicima
nedostižna ženicima iz boljih kuća
gluva i slijepa na neizgovorena
pitanja mahalskih alapača
grešno bezgrešna samo te jedne godine
dok nisu nestale ona i njena tajna
pričali su poslije
da se udala u veliki grad
za nekog advokata
da je pobjegla sa nekim slatkoriječivim
trgovačkim putnikom sa kojim i danas živi u grijehu
da je skončala u duševnoj bolnici
oplakujući nekog pjesnika i vagabunda
pričali su sve rjeđe
dok nisu zaboravili nju
koja se mogla zvati ana
marija
a mogla je biti i kristina
i njenu tajnu
tajnu žene u prozoru
bilo je to onog dana kada je rečeno da ćemo se sresti
smo poslije svih ispričanih priča postati ljubavnici
kada smo i sami povjerovali u sve te priče
…
sjećam se
skamenjena
dok čekam tvoj povratak
čekanje čineći živim
mogu se zvati ana
marija
mogu biti kristina
niko neće dugo pamtiti moje ime
do tvoji koraci pod prozorom
Biljana Gajić
18.februar 2015.
mala priča
dan po dan
san po san
dodir pa krik
krik za suzu
suza pa osmjeh
tu je puna trpeza
i topla postelja
vrata od nesna
prozor ka istoku
ruka u ruci
od kore hrasta krov
od rumena oblaka zidovi
šta to radite
kuću zidamo
Biljana Gajić
20.februar 2015.
lament nad jednom od boja
lament nad lakobijelom bojom
izrečen sa pristojne udaljenosti
i kao takav
nepotreban
prosut po rumenilu postiđenog papira
pred nezaustavljivom lakoprstom tugom
mnogorukim težinama
sveprisutnim crnilima
neosvojen osmjehom
objeručke je obuhvatila sve svoje tišine
lomila ih
lomile su je
plešući neki suludi
samo njima znani ples
njene tišine i ona
predate ritmu
čiji je prapočetak samo naslućivala
u izgubljenom bjelilu
ne mareći tone u poklonjeno joj bijelo
grleći lament izgu(b)ljenog značenja
Biljana Gajić
20.februar 2015.
haljina sa autogramom
(možda griješim
biće da je u pitanju
knjiga sa dizajnerskim potpisom)
prije nego što sama sebi oko izvadim
amputiraću obe ruke iznad laktova
smorena davanjima i uzimanjima
besmislica oslikanih fluorescentnim bojama
i takva
lišena nametnutih a popularnih snova
iz zemlje brzolakih komunikacija i malih ideja
u kojoj je željeti malo grijeh
a poželjeti mnogo najčistije neznanje
krećem u zemlju prognanih knjiga
i da te pitam
(koliko košta haljina sa potpisom
koliko je knjiga neophodno izdvojiti)
22.februar 2015.
mom sizifu
uvijek si tu
kada zatreba
baš kao kad te upitah
dilemom šibana
nagovoriti sizifa
da odustane
ili
biti u podnožju
kad posustane
upitah te
a ti neosmjehnut
za moj privatni besmisao
sasvim logičan
predgovor napisa
a da nisi upitao
volim li tebe
il' sizifa
sizife moj
Biljana Gajić
22.februar 2015.
slovo o zevsu
(nije burleska
kunem se)
mnogoboštvo
kako je i zašto propalo
sve te teorije
silna objašnjenja
trice su i kučine
a tako je jasno i prosto
da je zevs lično
(каo i svi drugi bogovi
i to svaki ponaosob)
malčice manje
smtrne žene jurio
i danas bi bogov’o
sam pao sam se ubio
pardon
žene ga dotukoše
smrtno
Biljana Gajić
22.februar 2015.
ispod rebra postati ništa
juče otvorena vrata držim i dalje odškrinuta
blago provjetravajući sobu
nastanjenu neobičnim mislima
praveći prostor izmišljenom prazniku
i žestoko izrečenim nježnim riječima
postiđenim prvim zrakama sunca
kao i uvijek kada postajem obojena praznina
ti gotovo bestjelesan
uronjen u riječi kojima te okivam
slušaš kako govorim
o nemuštim danima koji tvore nadanja
prepravljenim krajolicima
čiji mirisi pomame
lome sve naučeno
o tome kako je godiva elegantno pregazila
očekivanja beskičmenjaka
bacivši ih u kaljugu sve do zadnjeg
ostavljajući za sobom bezgrešnost i žud
a beskičmenjaci
kao slučajno
iz hira njenog
bivaju na pleća oboreni
sramotno obezoružani
a govorim ti bez prekida
tiho
kao da nisi prisutan
kao da samo sebe ubjeđujem u izrečeno
rekoh na primjer
da odbijam biti rebro adamovo
da želim biti pod rebrom uklinjena
ako treba biti i ništa
pod prstima znalca
glina i mahovina
pustinja i bujica
i sve to govorih monotonim
nenaspavanim glasom
naprslim i nagriženim lošim duvanom
sretna
postajući ništa
udobno obgrljeno tvojim rebrima
Biljana Gajić
23. februar 2015.
preplet
tvoj strah moj je bol
moj bol tvoj je teret
tvoj teret moji su okovi
moji okovi tvoje su patnje
svako novo doviđenja
prijeti samoćom
skupljenom
u pesnicu
preplet je to dušo
koji stijenu mrvi
vijek kratkim čini
u kome je
bezizlaz sudbina
Biljana Gajić
24. februar 2015.
imamo se naprotiv svemu
bože kako divno imamo se
na početku
na kraju
prije poslije i tokom oluja
na javi
u slutnji
a
između neometane
harmonija i kakafonija plešu
ratovi počinju i staju
civilizacije nestaju
gradovi stari postaju
ipak mi naprosto imamo se
čak i kad je imati se nemoguće
i
dvije zrelosti da odrastu morale su
dvije mladosti da bi očuvale
u ćutnji imati da bi naučile
o
bože kako divno imamo se
čak i kada to pametno nije
i kada svi čudom nam se čude
pitaju čemu i kako
posjedovanje to opstaje
koja uloga mu je
svrha kakva mu je
koliko vrijedi
a koliko košta
i dokle treba da traje
i tako dalje
i tako dalje
pitanja niz do iza beskraja
a mi naprosto
imamo se razapeti
malo poslije početka
i tren prije konačnog kraja
u ćutnji
u slutnji
Biljana Gajić
28. februar 2015.
bijeg u izgubljenost
misao tvrdava
rijec milosnica
srce sehara
dodiri krila jastreba
strast okovi
pogled kula stražara
izgubih se
u tom lavirintu
neokajana
nepokajana
Biljana Gajić
2.mart 2015.
čuvar tuga
spremam se polako i dugo
da jednom bez najave
sve svoje tuge
jednu po jednu spustim
na tvoje dlanove
a čelo na nadlanice
nježno onako kako nikada niko nije
ne pitajuci ni okom ni glasom
ne tražeci malim pitanjima velike odgovore
a da se ne osvrnem
ne poklonim novoprorocima.
jer šta znaju o mojim tugama
i tvojim dlanovima
oni koji savršeno vicu
koji bi da lijece tude duše
svojim gorkim melemima
ne znaju oni
da mrak smo mrakom krpili
osmijesima objesni krili smo se
pred danom gluvim za snoviđenja
i ne pitaj zašto su moje tuge
i moje celo
na tvojim dlanovima i nadlanicama
jer valjalo ne bi
prelaka bih i preteška bila
pusta bih drugačija bila
Biljana Gajić
2. mart 2015.
prećutanost neophodna za sutra
grliš moju sebičnost
shvataš je i miriš se sa mojom potrebom
da uđem u konačni obračun
sa romantičnim tričarijama
koje mi nametnuše lakrdijaši
oni koji izbjegoše strast
pognuše se i pobjegoše
noseći preteške tovare lakih riječi
shvatih zaludnost pitanja
šta je to što nas veže
veže nas sve ono što ne znamo
i ne možemo izbjeći
jer davno izrekoh istinu
nismo mi romantične lutalice
nisi ti trubadur
još manje sam ja dama sa prašnjavih slika
ne jurišamo na vetrenjače
oni smo koji postiđene riječi
suprotstavljamo neizgovorenim kaznama
ne trudeći se da zvučimo romantično
jer novodoba je ovo koje guta različitosti
a mi i od sebe skriveni ćutimo snoviđenja
Biljana Gajić
6.mart 2015.
preživjeti futur
odgurnula je sve istine
osmijehom suvišnosti
barijere su porušene ranije
prsti rašireni
samo prašinu čuvaju
kažu vrijeme ide
prije hrista i poslije hrista
kažem prije tebe
i (možda) mogući futur
poslije tebe
apsolutnost u stapanju
prijetnja il' konačnost
vrisk vremena
gluvim ušima ne huli
dok prašina svjetluca
klizeći među raširene prste
(i pričaću ti jednom
između dva zaborava
i dva nesna
u sred zagrljaja
o ženi koja napisa riječ
koju ne izrekoh
kaza ona
"nešto kao molitva"
al'
to nešto je
što molitva jeste
i kako se snena
predadoh i utopih
u toj molitvi
ruke kršeći
san ti da sačuvam)
Biljana Gajić
27.mart 2015.
da zbori mora
nečuj kad zbori
gromko zazvuči
od filozofije do psovke
od te dame gorde
do kamenjarke
jer
raščlanjene
svedene na golo
filozofiju
damu sa rukavicama od pliša
i kamenjarku raspuka glasa
tu jasnoprostu psovku
ne dijeli ništa
do ogledalo
koje neiskazano
i od sebe skrito
čuvamo brižno
i ko da ne znamo
(al' znamo)
samo ih
neizrečenim vriskom
nečuj gromki
spaja
... a sintagmu "od psihologije do psovke" izreče Žarko Dragičević u privatnom razgovoru ... svakako, na temu poezije ... Elem, naveo me da pišem .
Biljana Gajić
8. april 2015.
vještina čekanja do perfekcije izučena
ne zbori nikom da nema me
ne izreci da cijela nisam
da sam samo po negdje
neko rasuto parče
istinu prećuti
da krikom sam neulovljena
danima izgubljena
noćima neljubljena
u vjetru treptaj sam
vazda sam korak pred zvjerovima
mirisima gorobilja zatočena
zrno sam soli u jadima
sjenine sam sjene skrivena sjena
nikada
nigdje
i ni pred kim cijela
istina
po negdje sam parče
negdje prah i prašina
nekad riječ u tragovima
znam biti prikrivena iskra
tamo daleko
samo ćuti
nikom ne reci
da me nema
do po neko parče rasuto
u čekanjima
Biljana Gajić
20. april 2015.
dijalog koji će se (ako se slučajno već nije) sigurno dogoditi
vjerujte mi gospodine
povremeno
tijesan mi je ovaj svijet
kadkad
poželim preći granice
čak i one zamišljene
koje obitavaju isključivo u poeziji
jer svijet
pozornica ta
učini mi se praznom
tjerajući me škrta da postanem
i ne dam sebe ni svoje stihove
slijepim voajerima
koji vjeruju da su sve već vidjeli
(isključivo u pdf formatu)
gospodine
znate
naša nerazumijevanja sudbinska su
vi ne razumijete pobude koje mene pokreću
još manje moje arhaizme
starije od vaše potrebe
da masne brkove otarete prstima
dok mi pričate o crnom talasu
moderni
postmoderni
o svom ličnom buntu naspram ...
vaša postmoderna meni je
sasvim jasno nerazumljiva
toliko da ne želim iskoračiti
iz svoje opore i surove lirike
prizemne i zaostale u razvoju
a kojoj je sasvim udobno
tamo negdje
recimo u krčmarskoj moskvi
svijet mi je domovina
znaju kazati
a ne znaju
kako to zna tužno zajecati
pogotovo kad se vi
praćeni hordama sljedbenika
virtuelno bavite
beskorisno velikim temama
nemajući vremena da shvatite
zašto se ja rasipam
među neopjevanim sudbinama
malih ljudi ...
vjerujte mi gospodine
preći ću sve granice
iskoračiću
uz vašu svesrdnu pomoć
iz ovog vašeg tijesnog svijeta
Biljana Gajić
20. april 2015.
слово о најбољим
прича је то
која почиње
мрклим тишинама
јер
најбољи кад оду
гоњени морањем
суровост масе безоблика
прераста своју форму
суровим кораком газећи у мрак
док рањени
ал' и такви најбољи
тихо не поричу
то непорециво безнађе
одлазећи без ријечи
без слова
без подсмјеха
а
вјечност уздрхти
пред неизрецивом љепотом
капије своје отвори
крило своје меким учини
па те прогнане а најбоље
пригрли
и чува их
уклањајући их пред невидом
свјетлу на дар положи
као и увијек
одласку најбољих
искорак у савршено предходи
неопростивост је то
каже пук
сивило љубећи
Biljana Gajić
9.6.2015.
секунда која име ми окива
секунда стварања
чека ме
шта чекам ја
док у чекању
кораке призивам
разводњена
сјећајући се
јалове жустрости
бахатих брзина
површно дотакнутих дањина
залуд расутих капи мастила
олако просутог
праха соли и шећера
порицаних илузија
убијаних страхова
изгубљених
стопљених мириса
дивље нане
босиљка
и грчког тамјана
све то дешава се
док негдје на увиру
само моја секунда
вреба и режи
дивљебијесна
плодна и родна
од мастила и крви
модрорумена
недоплакана
намјерна
име моје и пјесму неку
да стопи
у прах расточи
вјетру поклони
и дозволи да живе
коначно
и вјекује
између секунди
које име моје нису
Biljana Gajić
20.6.2015.
пјесма која ниикада неће бити исписана на хартији
нацртала сам ноћас
нека грчка острва
на јастуку
ту су миконос санторини
и неколицина других чудно архаичних имена
мучило ме
како да бијело учиним бијело златним
плаво тиркизно чудно зеленим
све док нисам посгнула за твојим и мојим очима
из њих исцједила модрину зеленило и злато
и све то смијешано капнула у нацртани медитеран
док нисам до савршеног увјежбала
исцртавање бајковито закривљене бјелине
кућица прикованих на магму
јесте да је љето
али морала сам посегнути за јорганом
слику ту скрити
покрити тебе и себе
дозволити рукама да испитују необичну панораму
до у задњи детаљ
лијена сам да пишем даље
и разрађујем фабулу
пјесме ове у настанку
јер заокружена поезија постаје своја супротност
јер се овдје све ломим између дескрипције и лирике
јер се невјешто перо опире плавозлатном медитерану
санторини и миконос још увијек постоје само на разгледницама
и очима модроплавом златних рубова
положеним на мој трбух
испод тешког зимског јоргана
Biljana Gajić
24.6.2015.
KONAČNO OMAŽ MODROOKOM
"Ја сам досадан мушкарац", изрече модрооки који није знао да су му очи боје узбурканог мора, нето пошто ме проведе Казаном и дунавским клисурама, прије него ме урони у чисту поезију ...
ријеч прва
(њему који није знао да је модроок)
док ме златиш
дрен сув циједим
по навици
свикла на пост
не очекујући
ал' у наду уроењна
надам се поплави
кад ето је ко усуд
ето те ко бог ватре си
плиму јашеш
док муње срећу вриште
за вијек и наук
трајање
и незаборав
скамењена у трену
који вјечност је
ћутим те
Biljana Gajić
6.8.2015.
ријеч друга
(њему који није знао да је модроок)
ријеч која гура наду
ил' ће бити обратно
свеједно
веза је то нераскидива
јер вјеру носи умјесто ордена
изрече човјек који не вјерује
да су очи његове
од мора узбурканог модрије
ријечи његове горкослатке
носећи мирисе
дивље нане и златне дуње
клизећи лако заобилазе препреке
прескачу поноре
и славе
све славља вриједно
јер вјешто дланове уморне
врелим чине
Biljana Gajić
6.8.2015.
ријеч трећа
(њему који није знао да је модроок)
кажеш
ријечи изговорене
чине нас савршеним пријатељима
кажем
ријечи неизговорене
чине нас савршеним љубавницима
говориш
говорим
ћутиш
ћутим
говориш
ћутим
ћутиш
говорим
љубим те у око
од мора модрије
љубиш ме у тачку која
осмјех у кикот претвара
док руком ми кршиш струк
свјеже ванилице посипам
ситним шећером и циметом
свјесни да постеља меких перина
која нани дивљој
босиљку и пелину
мирисе отима
и таква вреба и пријети
ћутећи ноћи
страст којима је једина граница
мјера
и обала
(када бих у својој поезији користила ријеч љубав
дозволила бих јој да се расплине
негдје крај узглавља
и пустила да мазно клизи простором
крцатим мирисима ванилије цимета и страсти
модрооки мој)
Biljana Gajić
9.8.2015.
ријеч четврта
(њему који није знао да је модроок)
учиш ме како да
на длан твој ослоњена
раменом твојим штићена
корачам гордо међу људима
и ходим земљама незнаним
учим те како да
незауздане јашеш облаке
муње заволиш
вјетру се радујеш
да и лет је досањан
и поклоњен човјеку
и чудо то би
кад с равном линијом измирих се
и повјеровах
да све што за видјет је
у очи широм ми отворене
већ је давно стало
па постах дремљива
и тешкоморним снима заточена
сад
испод капака циједим
зеленило разбуђено
да би ти безгласом шапнуло
не постоје бездани предубоки
нити је небо превисоко
модрооки мој
све док ми је
то око твоје
од мора пред олују модрије
дом
скровиште
огледало
и забран који чува осмјехе
Biljana Gajić
21.8.2015.
ријеч пета
(њему који није знао да је модроок)
поведи ме у земљу
у којој са првим сутоном
сви возови нису протјерани
јер волим мирис и укус путовања
јер само возови знају
тајну и суштину стварне и практичне романтике
јер само локомотиве савршено могу
својим писком громогласно обзнанити неизвјесност
и поласке у бескрај
јер вагони увијек обећавају невољницима
сретне завршетке злих почетака
јер су у мојој земљи ономад
по ко зна који пут
поубијали све возове
као и увијек претопили су их у чауре и сачму
сасвим студиозно
један по један
а ријетке преостале протјерују у старо гвожђе
ни ријеч топла
ни ријеч гола
не оста на овим пустим перонима
окованим бездушјем
јер не смијем
не желим
и не могу дозволити
да ме убједе у неизбјежност зла рођењем стеченог
да нам је усуд такав
да нам је дато
такви зли сами себе да надрастамо
исцртај модру пругу плавооки мој
исцртај и вагоне шарене
и плаву локомотиву
па да кренемо модрооко моје
тамо у земљу
у којој људи још увијек бескрајно воле возове
(никад не заборавивши да су ти очи модрије од мора
чак и кад је то море сурово)
Biljana Gajić
12.9.2015.
ријеч шеста
(њему који није знао да је модроок)
кишило је тог новембра
мирис недокуваног паприкаша окива улицу
неколицина бивших жена
љубиле су своје уморе ко да су им поклоњени
овај град нема кино
овдје не могу побјећи у целулоидни сан
не могу очи затворити и избрисати јаву
ни повући паралелу између својих и туђих снова
овдје се не може бити ни човјек ни жена
овдје се бива само полужена и получовјек
и таква половична опстајем невољно
ипак ово је сјајна позорница за рећи нећу
уз осредњу кафу и добру цигарету
корачам спорим корацима
који овдје немају разлог за умор
ни оправдање
ништа овдје нема корјење
осим свјести да је то неминовност
да се мора живјети полуживот
осим киша
осим нећу умотаног у пристојан осмјех
а требало је попити ту проклету кафу
са незнанцем незнане боје очију
утрошити таман толико времена
колико захтијевају двије три цигарете
оставити нећу и осмјех
и отићи равницoм укорјењеном у кишу
(ја која не бива добро
кад у јутро отвори прозор
не видјевши планину
мантра полужена сам
получовјек сам
пола сам себе)
и тог новембра
баш као у свим лошим мелодрамама
наоружана наученим осмјехом
и из чистог ината носећи у џепу само једно нећу
само рекох очи су ти боје најдубљег мора
мора пред олују
на прагу је поново новембар модрооки мој
вријеме је да ми повјерујеш
да су ти очи модре ко олуја
и такве судбински укоријењене у мене
чинећи ме женом
Biljana Gajić
19.10.2015.
ријеч седма
(њему који није знао да је модроок)
свакојаким
непотребно
неважним
ситницама
попуњавала сам своје
бескрајне празнине
(и радила сам то
гордо фриволном нехајношћу
вјерујући да ће се свијет распасти
ако станем ил' застанем
лажући друге да сам стварна
и стварно искрена
повремено чак и сретна)
у себи тражећи нешто
гордо названо душом
не свативши да лажем себе
све док себе и душу своју
не нађох под вијеђама ти
око моје
од мора пред олују
модрије
Biljana Gajić
1.12.2015
тамо гдје обитавам
боје олако нарастају
јер је паметно
јер је безболно
јер себе лажем да су ми избори ускраћени
јер је елегантно стровалити се у лирику
у злим временима
очи сунцу изложити
мрак поништити невидјети га
естетику не разбити
није то соломоново слово
као што никад није ни било
лицмјерје то превелико је
чак и за ноја
једног из чопора
а постоји и траје
а извјештих се
мало ко ми је раван
лажем себе
убјеђена да сам посебна
вазда другачија
чак и у хипокризији
умјетност нагонећи да ми се подчини
јер лакше је
елегантније
умјесто у једра јој дувати
и сивоцрно именом правим назвати
и ту гдје обитавам
нисам сама
гужва је ту неописива
а ја
ни жива нисам
самоћу залуд прижељкујући
јер једна сам међу врлим поетама
јер све нам се може
па и да ћутимо
удобно ушушкани у безазлену лирику
Biljana Gajić
1.9.2015.
"... ново лице романтике
прогони
узгони
тјера у очај беспризорне
али баш ме брига
јер ријечи су моје увијек исте
на различите начине зборе
о ненадано нађеном ..."
Biljana Gajić
7.11.2015