Snovi na dlanovima
Zbirka: SNOVI NA MOJIM DLANOVIMA
Autor: Biljana Gajić
Izdavač: ARTE Beograd
Umesto uvoda
Biblioteka POETIKA umetničkog ateljea ARTE ima pretenziju da širom otvori kapije trudbenicima “… jasne reči što leči …”, kako i stoji unapisano u uređivačkoj koncepciji pretočenoj u “himnu”.
Trudbenici vole I strahopoštuju reč. Znaju njenu snagu. Strepe kada je upućuju. Odgovorno je zapisuju. Ne rasipaju je. Sa rečima ne trguju, ali je poklanjaju, trampe i ustupaju. Oni jesu ili upravo postaju pesnici po vokaciji i zaslugama.
POETIKA traga za onim tvorcima reči koje su kadre da zapevaju sopstvenim tonom i ritmom. I za čitaocima takvih reči – čitaocima koji I u najgušćem mraku prepoznaju vinaverovske staze. Reč je živo biće. Mladunče jezika. Reči se razvijaju sa vremenima u kojima se izgovaraju ili zapisuju. Nad rečju se mora bdeti.
Pesnikinja Biljana Gajić je potonje reči nanizala poput sopstvenog DNK lanca čija je dužina trideset slova. Narodnih, vukovskih, jasnih. A koliko god je pesnički DNK specifičan za svakog poetu na planeti , Biljana je svojim autentičnim pesničkim genom učinila da se čitajući “Snove na dlanovima” na istim mestima prepoznamo, zagrcnemo i osmehnemo. Često gorko, do duše, ali Biljana ne ume da laže. Ni vreme ni mesto.
Jezik, osnovna materija nasleđa, mora se voleti da bi se negovao. POETIKA otuda s ponosom predstavlja Biljanu Gajić koja od svojih reči traži odgovornost ovovremenog. Ona se svojim rečima poigrava ne da bi nagađala, već da bi dokumentovala. Koristeći savremeni ritam, opisuje savremenu emociju. Savremene emocije postoje! Biljana ih kroz svaku svoju pesmu dokazuje I precizno prepoznaje pravim imenima: “…pariško izaponoćno plava, ljubičasto nježno lila, grimizno purpurna, ledeno bijela…”
Gordana Vlajić
urednik POETIKE
Recenzija:
DLANOVI POTPOLJENI U STIH
O zbirci poezije SNOVI NA MOJIM DLANOVIMA Biljane Gajić
Prva zbirka stihova Biljane Gajić već svojim naslovom SNOVI NA MOJIM DLANOVIMA insistira na svojevrsnom samoispitivačkom žanrovskom prosedeu. Poigravajući se „snovima“, „linijama života“ i „dlanovima“ koji svoju simboliku podjednako pronalaze u ogrubelosti stvaralačkog rada i neznosti snovidećeg ljubavnog dodira, pesnikinja objekat prikazivanja tematizuje kroz dva plana: stvarnost, sastavljena od konglomerata različitih naracija (narodna epska i lirska poezija, savremena srpska i evropska književnost, strip, film, politika ...), iščitava se u upotrebi pesničkih sintagmi koje su biografski detalj u oslobađanju neke nedefinisane nostalgije i neostvarene ljubavne žudnje:
Po svijetu
nogom gazila,
pitanja u vjetar bacala,
šakama odgovore
dočekivala,
u njedra duše
privijala…
Grijala
mrznula
tugu tugovala…
Voljela
mrzila
strast tražila
/po nekad čak i pronalazila/…
Hodila, pohodila, tražila… /pjesmu sačinila/
Poetsko osmišljavanje stvarnosti tako postaje izraz zahvalnosti ljudima koji su na ovaj ili onaj način uticali na stihovani model koji se vraća čitaocima u lakokrilom I ležernom stihu. Biljana Gajić uvek koristi priliku da ukaže na izvor, objekat prikazanog, međusobno kontrapunktirajući svakog od učesnika poetske komunikacije. Bez gorčine I sa vidljivom željom da samozapitanost postavi kao podsticaj za zajedničko promišljanje, ispisuje svoju pesničku I životnu priču, jer celo njeno poetsko biće odiše istinskom potrebom za nesputanim životom kao jedino mogućem u pseudomitoligiziranom ili tačnije demitoligiziranom više - manje bliskom okruženju
I krenu neka
sasvim ženska priča
o kome čemu
o vitezovima ...
muškarcima
Ima li ih
nema li ih
i zključak
jednoglasno izglasan
da ih nema tu negdje blizu
ima ih samo u mitovima
Vitez na konju
konj na vitezu...
zanemariva sitnica
čak nevažna
Vitez
Međutim, ona ne dopušta da je okruženje pobedi. Zagrabivši iz izvanumetničke stvarnosti svakodnevicu, od koje stvara pesničke elemente, uspeva da da objašnjenje unutrašnjeg procesa sopstvenog umetničkog iskaza I duhovnog prostora koji je izvan njega. Njena poezija postaje izdvojeno mišljenje u razigravanju interdisciplinarne svesti. Kao da preuzima mišljenje Merlo-Pontija da “stvarnost nije nemoguća, u stvarnosti sve postaje moguće”:
I opet odluka
sekunda
liku bezlikom
čempresu zelenom
krenula polako
brže jos brže
potrčala
poletila
zelenim se
granama ovila
ne pitala
u granama gubila
izgubila
čempres obljubila
zelenom mu se
krvlju napojila
zabrane preskakala
Ne pitala...
a i zasto bi....
To poruzrukuje da se I njena poezija drugačije posmatra: posmatranje koje dovodi do mišljenja unutar same poezije. Stihovanje otuda traži proširivanje sadržaja I nove mogućnosti izražavanja, pre svega kroz medijsko proširivanje. Uspostavljanje vizuelnog, do nivoa sceničnosti, s jedne strane, I jezičkog aspekta, s druge strane, dovodi do ostvarivanja relacije između modelovanog objekta I rasvetljavanja unutrašnjeg mentalno/duhovnog procesa. Ovo je u neposrednoj vezi sa njenim istraživačkim težnjama u prevladavanju čulnog I telesnog. Obraćajući se vremenu a ne prostoru, oslobađa stih od vladajuće paradigme filozofije jezika I ikoničkih interpretacija. Poezija postaje uputstvo za transformaciju autentičnog dokumenta u reprezentanta. Ovako posmatrano ona nije, ili nije samo, ikonički znak, koji prema Persu, referiše na objekat tako što mu naliči, već indeks koji predstavlja sasvim drugu vrstu znaka. Indeks je znak koji ne referiše na objekat po principu sličnosti ili analogije kao što to čini ikona, već čuva sećanje na objekat tako što je povezan sa njegovim generalnim karakteristikama sa kojima stoji u dinamičnoj vezi. Indeksni odnos između objekta i znaka je kauzalan - indeks nije reprezent, već direktna posledica objekta, kao što je pomeranje kazaljke na satu direktna posledica protoka vremena. Otuda se može se govoriti o svojevrsnom ''mimezisu s greškom''. Njena poezija nije mimetički u smislu kopiranja, najšire shvaćeno, stavrnosti, ali jeste mimetički u smislu preobražaja te stvarnosti.
Poezija Biljane Gajić na ovaj način se može posmatrati kao komunikacijski medij i kao kontekstualno polje autoreferencijalnog označavanja. Ona nije nedodirljiv prostor umetnosti, već umreženi i umnoženi svet granjanja vremena sa svim svojim zavodljivostima metafizičkog pojma. I u isto vreme njegovo ontološko ironizovanje.
A ja
polako i tiho
na vrhovima prstiju
da njihov i njegov mir
ne uznemirim
odoh ka prizemnim
temama svojim
A neću (dug)
mr Spasoje Ž. Milovanović
